• Alicia Keys - Element Of Freedom @Autabout

    10 Feb 2010, 9:07



    Svoj četvrti album Alicia Keys je zamislila kao album koji će pomeriti (njene) granice, u kom će probati nešto drugačije, nesvojstveno njoj, u kom će sebi dati slobodu stvaranja pa otuda naziv Element of Freedom. Medjutim, ovde ćete naići na samo dva iznenadjenja – pesma koja je uradjena sa Beyonce i potpuno neprepoznatljiv glas kojim Alicia peva pesmu ,,Love Is Blind’’ koju biste, da se muzika i dalje otkriva na radiju, pre pripisali na primer Crystal Waters. Većina numera su tipičan pop u kakvom uživaju i naše mame koji je jednako mogla pevati Whitney Houston ili (nekadašnja) Mariah Carey, ali one su ipak proizvod Alicia-e. Njen zaštitni znak i pratilac od samog početka – klavir je i dalje prisutan u skoro svakoj pesmi.

    ....

    Nastavak na http://www.autabout.com

    © 2010 Autabout Ltd. All rights reserved.
  • Norah Jones – The Fall @Autabout

    7 Ene 2010, 16:25



    Svaki novi album Nore Džons se očekuje sa velikim ushićenjem, prate ga neverovatne prodaje koje se mere milionima, pozicije na vrhovima top lista i promocije. A kako je to moguće ako se radi o džez izvodjaču na početku 21. veka? Očigledno, priča o džez čudu od deteta je iščezla još sa prvim albumom Come Away With Me, ali je Nora ostala Blue Note čedo verovatno zahvaljujući najviše očevom uticaju. Njena savršena kombinacija kantrija i smooth džeza koja nekako stvara pop se pokazala kao dobro polje rada i ona očigledno ne namerava da išta menja. Na prvom albumu džez je bio dominantan, drugi je skoro sasvim ustupio mesto kantriju, treći je ponovo prihvatio džez, a četvrti je pored već ustaljenih žanrova usvojio i rok. The Fall definitivno zvuči modernije nego njena prethodna izdanja i najzad imate utisak da slušate tridesetogodišnju devojku a ne zrelu gospodju, a i vizuelni identitet gospodjice Džons se znatno poboljšao. Kako vreme prolazi deluje da se Nora sve više uklapa u zahteve mejnstrim scene i sve je dalje od zvuka sa svoj hvaljenog debija.

    Norah Jones stvara muziku koja je prijemčiva za sve generacije i uzraste, od 7 do 77. Možete je pustiti detetu bez straha da će naučiti nešto što ne treba (?) ili baki i deki bez straha da ćete se zarumeneti zbog lascivnih tekstova. Mada Norah voli ponekad da ubaci i neki dvosmislen stih poput if I touched myself…, ali se brzo ispravi the way you touched me, I wouldn’t need you (pesma ,,I Wouldn’t Need You’’). Njena muzika je takva, ne budi nikakve emocije, ne čini vas srećnijim kada ste srećni ni tužnijim kada ste tužni, ne tera na razimšljanje, jednostavno je tu da bi bila tu. Ipak deluje da Nora ima više talenta nego što je voljna da pokaže, a da li je strah ono što je sputava ili je nešto drugo u pitanju – to samo ona zna.

    The Fall, da li kao pad ili kao jesen, ipak čini jednu celinu. Album deluje kao neka vrsta terapije, izbacivanja frustracija usled neuspeha, žal za nečim nedosanjanim, neispunjenim i neuhvatljivim što se vidi u pesmama poput ,,Chasing Pirates’’, ,,Even Though’’, ,,You’ve Ruined Me’’ i ,,Waiting’’. Preovladava tužna, sumorna, melanholična my-blueberry-nights atmosfera, ali na samom kraju Nora odlučno zadaje poslednji udarac u ,,Tell Yer Mama’’ i poslednjoj ,,Man Of The Hour”, obično rezervisanoj za blisku osobu ili boga, koju Nora posvećuje svom psu.

    U pokušajima da što jednostavnije i slikovitije opiše svakodnevnicu ili neke bitne dogadjaje u životu ona ume preterano da banalizuje stihove kao što je to učinila u pesmi ,,It’s Gonna Be” koja predstavlja kritiku društva i njene rodne države, ali isto tako ume kao pravi poeta da ubaci višeznačne a opet lako shvatljive metafore na primer u ,,Young Blood’’. Kao i do sad većinu pesama napisala je sama, ali je imala i pomoć nekih renomiranih producenata poput Jacquire King-a (poznatom po saradnji sa Kings Of Leon i Modest Mouse), zatim omiljenog američkog kantri rok pevača Ryan Adams-a u pesmi ,,Light As A Feather”, kao i frontmena grupe Okkervil River Will Sheff-a u pesmi ,,Stuck”.

    Nora Džons ostaje pitko štivo, muzika koja ne zahteva punu pažnju već možete da radite druge stvari dok se album vrti u pozadini. Njen prigušeni glas kao stvoren za uspavanke i mila pojava verovatno imaju velikog udela u njenoj popularnosti. Njena muzika predstavlja još jedno utočište od surove i prebrze stvarnosti, jer ponekad nam je i to neophodno. Ne mora i ne može svaki album da bude remek delo, ne mora i ne može svaki album da pomeri granice i otpočne revoluciju u dotadašnjem stvaralaštvu, neki albumi postoje samo kao još jedna oaza spokoja.

    © 2009 Autabout Ltd. All rights reserved.
  • Felt – Felt 3 (A Tribute To Rosie Perez)

    15 Dic 2009, 23:07



    Prvi Felt je izašao 2002., drugi 2005., a treći evo 2009. godine. Prvi je producirao The Grouch, drugi Ant, a treći Aesop Rock. Prvi je bio posvećen Kristini Riči , drugi Lisi Bonet, a treći je za Rozi Perez. Ove glumice iz filmova B produkcije imale su tu čast da se nadju u naslovu jer su u seksualnim fantazijama i Mursa i Slug-a, ali one nisu jedine slavne ličnosti koje su se našle na filc tapetu, samo se nadam da se Kevin Spacey i Paul Rubens ne pominju istim povodom.

    Najveća mana Felt 3 projekta je manjak kako konkretnih tema tako i pesama koje bi imale neku zanimljivu priču i dosadnjikavi tekstovi. Većina pesama se svodi na Felt hvalospeve ali bez upečatljivih rima i prozivki, a one koje nisu samoglorifikovanje pričaju toliko puta prežvakanu tužnu priču o devojkama koje život nije mazio (,,Permanent Standby”, ,,Henrietta Longbottom” i ,,G.I. Josephine”), ali čak ni ovde ništa osim bitova ne drži pažnju. Zanimljiva je ,,The Prize’’ zbog ukrštenih rima koje se zaista retko sreću u hip hopu (obično su prisutne paralelne rime), kao i ,,Ghost Dance Deluxe” o iluzijama i stvarnosti, željama i mogućnostima. MedjutimSLuG i Murs kao da gube superliričku moć kada se nadju zajedno, nešto kao Hancock i Mary (u nedostatku boljeg primera). Slug je odličan sa Ant-om u Atmosphere dok peva o slomljenim srcima, a Murs izvanredan u svojim projektima o kotrljanju hip hopa nizbrdo i slomljenim srcima, ali kada su zajedno sva ta moć nekako nestaje.

    Najveća vrlina je svakako produkcija koja je Aesop Rock-ovih ruku delo. Aes se iz albuma u album dokazuje i postaje sve bolji producent. Nadamo se da ovo nije njegov zenit, jer tek je počeo. Semplovi, skrečevi (za koje je zadužen DJ Big Wiz), zvučni efekti, oštri bitovi – ništa ne nedostaje i sve stoji u savršenoj harmoniji. Po produkciji se posebno izdvajaju ,,Permanent Standbuy”, ,,Glory Burning”, jeziva ,,Deathmurdermayhem”, retro ,,The Prize” i ,,Give It Up” jedina u kojoj se čuje i glas producenta. Za uho mi je zapala i prva objavljena pesma – ,,Protagonists” čija se produkcija jedva razlikuje od one u ,,She Sonnet”, ali jednostavni svedeni bitovi u maniru vojničkog doboša u kombinaciji sa nekoliko gitarskih rifova pokazali su se kao pun pogodak još na Aesop-ovom None Shall Pass. Zatim intro ,,Get Cake” u kome ova sintagma služi kao bit više nego kao reči pesme, a ,,Bass For Your Truck” je verovatno namera stvaralaca da naprave još jednu pesmu pored Grouch & Eligh-eve ,,Boom’’ koju će underground reperi (i hipsteri) moći da odvrnu do daske u kolima, a da i dalje ostanu kul. Sve ostale pesme su višak na ovom nepotrebno predugačkom albumu kojima čak ni Aesop-ova produkcija ne pomaže. Sigurno da bi svi bitovi u nepomenutim pesmama bolje prošli sa Aesop-ovim rimama preko, a možda je i on hteo da utroši osrednje bitove na Felt a najbolje ostavi za svoj predstojeći album. (Šta tek onda da očekujemo od njegovog albuma?)

    Dakle desetka za bitove, slaba sedmica za rime i držanje pažnje slušaoca. Ne verujem da ću pustiti ovaj album ponovo nakon što napišem recenziju. Ako ništa Felt 3 deluje više kao celina od prethodna dva, ozbiljniji je i ima najbolje bitove. Moguće da se Slug i Murs odmaraju od prošlogodišnjih albuma te su rime tako siromašne, a Aes se tek zagreva za naredni.

    © 2009 Autabout Ltd. All rights reserved.
  • Little Dragon - Machine Dreams @ Autabout

    26 Nov 2009, 20:17



    Švedski sastav Little Dragon se vratio posle samo godinu dana sa novim albumom Machine Dreams. Čuvena džez pevačica Yukimi Nagano i njeni srednjoškolski prijatelji Erik Bodin (bubnjevi), Fredrick Källgren (bas) i Håkan Wirenstrand (klavijature) su napustili svoj elektro soul fazon i sada su samo elektro. Zamenili su pesme za slušanje u sobi tipične za njihov debi u korist pesama koje mogu ići u klubovima (vraćanje u osamdesete u ,,Looking Glass’’ ili ,,My Step’’). Očigledno da Little Dragon teže promenama u svom muzičkom izrazu, što je dobro i možda će se ljubiteljima elektronike ovaj album svideti više nego prvi.

    Yukimi i ekipa naročito vole je da elektrificiraju tradicionalnu azijsku muziku u cilju stvaranja moderne i vesele pop ili r&b pesme što su već radili na prvom abumu sa uvodnom ,,Twice’’, a sad to čine sa ,,Runabout’’ i predivnom ,,Fortune’’ koja je dobila pohvale od DJ Shadow-a. Pesma ,,Feather’’ zvuči kao nešto što će ići uz najavu programa ili vremensku prognozu na tv-u u ne tako dalekoj robotizovanoj budućnosti (ako tad bude tv-a uopšte). ,,Thunder Love’’ je suprotno svom nazivu sasvim mirna i lagana i jedina nosi taj stari Little Dragon šmek. Ukradeni, pozajmljeni ili nijedno od toga uvodni taktovi pesme ,,Swimming’’ neodoljivo podsećaju na Timbaland produkciju (tačnije hit ,,Maneater’’ Nelly Furtado) i čine da ova pesma bude jedna od boljih na albumu. Posebnu pažnju zaslužuje i pesma ,,Blinkin Pigs’’ koja jedina sadrži i neke žive instrumente kao i stvar ,,Come Home’’.

    Yukimi objašnjava naziv albuma rečima da je naslov Machine Dreams bio očigledan obzirom da ljudi svaki dan sve više podsećaju na mašine, a kako tehnologija napreduje i mašine su sve sličnije ljudima i neophodne su nam u svakodnevnom životu, pa je konačna humanizacija mašina pripisujući im nešto takvo tipično za čoveka kao što je san sasvim logično predskazanje.

    Little Dragon su takav bend, možda vam se na prvo slušanje neće svideti, čak će vam biti i odbojni, ali već posle nekog vremena nećete moći da izbacite zarazne bitove iz glave i kukovi će sami krenuti da se pomeraju. Kakvo god mišljenje da imate o njima, na trenutnoj muzičkoj sceni niko im nije ni sličan, uspeli su da stvore sopstveni prepoznatljiv zvuk, delom zahvaljujući inovativnim kompozicijama delom zahvaljujući karakterističnom glasu Yukimi Nagano. Činjenica je da svaka zvezdica koju ovaj album dobije je najviše zahvaljujući njenom glasu koji spašava ono nekoliko dobrih pesama od monotonije i jednoličnosti.

    Iako je album pobrao uglavnom dobre kritike i dobio visoke ocene, po meni je lošiji od prvenca. Monoton je, manje inovativan nego prošli i samo se uklapa u već postojeće elektro kalupe. Dok je prvi album uporno odbijao da ode sa moje plejliste i čak našao svoje mesto medju omiljenim albumima, Machine Dreams uporno odbija da se tu zadrži pa makar i sa jednom pesmom. Verovatno da su napravili dužu pauzu ne bi bilo ovoliko promašaja, ali neka im to bude za nauk.

    A ako nam Švedjani ne obezbede kvalitetni a opet neopterećujući elektro pop, ko će?

    © 2009 Autabout Ltd. All rights reserved.
  • Me'Shell NdegéOcello - Devil's Halo @ Autabout

    19 Nov 2009, 18:34



    Malo ženskih izvodjača ima taj dar da ume da komponuje, peva i svira bas kao Me'Shell Ndegéocello. Njeno pravo ime je Michelle Lynn Johnson, a prezime NdegéOcello je odabrala jer znači ,,slobodna kao ptica’’, a izgovara se N-deh-gay-o-cello što moguće aludira i na njenu seksualnu orijentaciju. Izuzetno je cenjena medju kolegama, a saradjivala je sa Basement Jaxx, The Rolling Stones, Alanis Morrisette, Marcus Miller-om, Madonom i mnogim drugima. Po meni, ona je mnogo bliža nekom neo-bluzu ili džezu nego neo-soulu u koji je obično svrstavaju.

    Nakon albuma interesantnog naslova The World Has Made Me The Man Of My Dreams iz 2007., usledio je još jedan nazvan Devil’s Halo. Me’Shell uspeva da nas iz albuma u album sve više oduševi iako u suštini ne menja svoj stil i samo nastavlja putem kojim je već krenula. Muzika Me’Shell je drska, seksi, tužna, neponovljiva i uvek iskrena. Ona se ne plaši da kaže šta misli, da peva o tabu temama, da prizna da je povredjena, ostavljena, zaljubljena, zanesena i u tome leži jačina njene muzike. Njena sklonost ka oba pola se često provlači kroz stihove (pesma ,,White Girl’’ izmedju ostalih), ali izgleda da čak ni sloboda i povećavanje izbora ne znače sreću u ljubavi. Medju pesmama na albumu Devil’s Halo izdvojile su se lagana ,,Tie One On’’ sa samo dva stiha are you here? what’s your name?, naizgled vesela i pozitivna ,,Bright Shiny Morning’’, energična ,,Lola’’ o izgubljenoj ostavljenoj devojci, ,,Mass Transit’’ o udaljenosti ljudi modernog sveta i to sve u samo nekoliko reči. Me’Shell ne želi mnogo da priča, ona u četiri-pet stihova najviše kaže šta ima, a ostalo prepusti muzici, posebno svom basu. ,,Love You Down’’ je neo-soul spora, erotična, ispunjena željom za ljubavlju kao i većina njenih pesama. ,,Devil’s Halo’’ je tradicionalno jedini instrumental na albumu. ,,Die Young’’ deluje kao nastavak pesme ,,Andromedia And The Milky Way’’ sa albuma Comfort Woman. Muzika savršena za teške kišne jesenje dane.

    Me'Shell je za sve ove godine, a aktivna je od 1993. kada je i izdala svoj prvi album Plantation Lullabies, uspela da očuva jedinstvenost izraza kako svojim izgledom tako i muzikom, uspela je da prati trend izvlačeći najbolje iz džeza i neo-soula u vremenu u kom je stvarala a opet je ostala svoja i prepoznatljiva. Jednom kada zavolite Me’Shell i njenu muziku teško da ćete ikada prestati.

    © 2009 Autabout Ltd. All rights reserved.
  • Where The Wild Things Are OST @ Autabout

    6 Nov 2009, 22:06



    Jedna od omiljenih knjiga američke dece je Where The Wild Things Are koju je napisao Maurice Sendak. Sama knjiga ima tek nekoliko rečenica i većinu čine ilustracije, što je režiseru Spike Jonze-u olakšalo osmišljavanje scena i vizuelnih identiteta aktera, ali i postavilo lavovski zadatak pisanja scenarija. Zato se Spike udružio sa piscem knjige lično i nije želeo da snima dok se Maurice ne složi sa verzijom, a njihova ideja je bila da film što je manje moguće liči na knjigu.

    Where The Wild Things Are je priča o dečaku koji se oseća zapostavljeno od strane samohrane majke i bežeći od kuće prolazi kroz oluju i iznenada dospeva u zemlju divljih zveri i čudovišta. Oni su svi veći, snažniji i jači od njega, ali on se ipak odvažio da se postavi kao da im je ravan pa čak i jači. Suprotstaviti se čudovištima iz ormara i ispod kreveta, i ne samo to, već ih i pokoriti je odlična metafora za dečju knjigu. Predstava koju pružamo drugima, način na koji se predstavljamo čini najveći deo onoga što će ljudi misliti o nama. Ako se predstavite kao kralj - ljudi će vas gledati kao kralja, ako se predstavite kao prosjak - gledaće vas kao prosjaka. Medjutim već na početku shvatamo da i čudovista, ma koliko veliki i snažni bili, njihova jedina želja, jedino što traže je kralj, neko da ih vodi i obezbedi im osnovne ljudske (?) potrebe - sreću i svet bez tuge i samoće. Možete ovu metaforu tumačiti geopolitički i psihološki, društveno i lično, kako god želite, ali poruka je jasna. Ali šta se dešava kada spadnu sve maske? Kada se skine sva šminka? Kada zadje sunce? Ko je onda kralj? Ko će onda da odlučuje umesto nas, da nas vodi i brani od svakog zla?

    Ovakav film, sa malo teksta, prirodno je morao biti dopunjen adekvatnom muzikom, a koga bolje pozvati da radi muziku za dečji film nego najveće dete od svih koje uživa da se krevelji, skače i oblači u razne boje - Karen O iz benda Yeah Yeah Yeahs. Ali Karen je imala i pomoć - decu bez kojih ovaj saundtrek ne bi sigurno nosio toliko energije. Hor koji onako kako samo deca to umeju, istovremeno veselo i besno, drsko i optimistično peva o tome šta se nalazi u njihovim srcima i glavama, jer niko bolje ne razume decu od njih samih. Saundtrek ne prati radnju filma hronološki ali prati svaku situaciju zasebno, pa tako svaka bitnija scena ima pesmu koja je opisuje. ,,Igloo” odslikava situaciju kada se dečak Max oseti usamljenim, ,,Worried Shoes” i ,,Capsize” kada beži od kuće, ,,All Is Love” dok sa čudovištima gradi savršeni svet i ,,Rumpus” kada ga biraju za kralja i kada shvata da najzad može da radi šta hoće i da će biti u centru pažnje. Iako se ne pojavljuju na saundtreku Arcade Fire sa svojim albumom Funeral su bili inspiracija Spike Jonze-u dok je pisao scenario, a njihova pesma ,,Wake Up” se pojavljuje u trejleru za film.

    Where The Wild Things Are definitivno nije film isključivo za decu. On je i poruka za one koji su (ne tako) davno bili deca, a koji su dozvolili da ih svakodnevne obaveze, društveni zakoni, stege i kalupi odvuku od onog što je iskonsko u njima. Nesvesno, protiv svoje volje, oblikovani su tako da ne smeju da plaču kad im se plače, da vrište kad im se vrišti, ujedaju kad im se ujeda i smeju se iz sveg glasa kad je nešto smešno, jer, pobogu, odrasli smo. Gde su divlje zveri? Gde su nestale? Neke ćute i sede za kompjuterom. Neke ćute i šetaju po tržnim centrima, jer najzad imaju gde da kupe lepu odeću. Neke nikad nisu ni bile divlje, uvek su bile pitome. Šćućurene u svojim pećinama, previše uplašene da izadju i izgrade bolji svet.

    © 2009 Autabout Ltd. All rights reserved.
  • Kings Of Convenience - Declaration Of Dependence @ Autabout

    31 Oct 2009, 12:12



    Kings of Convenience volim pre svega zato što slušajući njihovu muziku imate osećaj da ništa loše ne postoji na ovom svetu i da je sve u apsolutnom redu - potpuni eskapizam. Kings Of Convenience su jesen, ona blaga, na samom početku, kada se sunce i oblaci rvu dok lišće lagano pada.Erlend Øyeand Eirik Glambek Bøe sa svojim glasovima i gitarama kao jedinim orudjem su ljubimci prevashodno ženskog dela publike i predstavljaju nešto najtoplije što stiže iz Norveške. Koliko jasnih poruka prenesu i divnih priča ispričaju, nekad nas čak i opomenu, ne povisivši glas ni jednom. Zato se radujem svakom njihovom novom albumu.

    A došao je red i na treći album pod nazivom Declaration of Dependence. On se ni po čemu ne razlikuje od prethodna dva, ali mi to od njih i ne tražimo. Ne želimo nikakav napredak ni pomak već samo još muzike koja čini da se osećamo tako lepo i spokojno. Prvi spot je snimljen za pesmu ,,Boat Behind” koja govori o nemogućnosti muškaraca da se vežu, a drugi za pesmu ,,Mrs Cold” koja govori o nemogućnosti žena da se vežu za nekog, a sve iz straha da ne budu povredjeni. I prelepa ,,Renegade” opet priča o strahu od vezivanja, o testiranju osećanja ne samo sopstvenih već i osoba pored nas, o iznenadnim razočarenjima i izdajama tamo gde ih najmanje očekujemo. Čak tri pesme o istoj temi navode nas da se zapitamo šta smo to postali? Zašto dozvoljavamo da strah nadvlada sve ostale emocije? Jesmo li toliko netolerantni ili smo samo gledali previše holivudskih filmova pa očekujemo nemoguće? Pitaju se isto i Øye i Bøe u pesmi ,,Second To Numb” - what have we become, second to numb?.

    Vrlina grupe Kings Of Convenience je da svojom sporošću nikada ne prelaze u dosadu već vam kao stari mudraci mirno i staloženo prenose mudrosti severnih zemalja poput freedom never greater than its owner freedom is the mastery of the known, freedom never greater than its owner, no view is wider than the eye (,,Freedom And it’s Owner”). Moć, njena zloupotreba i zaboravnost onih koji su na vrhu da sve ima svoj kraj uz očiglednu aluziju na američke ,,mirovne'' misije tema je numere ,,Rule My World’’ - only someone who’s morally superior could possibly and honestly deserve to rule my world. Pomalo čudi da ovakvi stihovi stižu od nekog iz najliberalnijih zemalja, što nas navodi na pomisao da možda liberalizam ipak ne podrazumeva negaciju morala. ,,Power Of Not Knowing” prikazuje društvo, njegovu mladju populaciju koja je nesigurna, misli da je ,,zlato sve što sija”, ugleda se na starije koji su često još nesigurniji i plašljiviji, i hrabri ih da veruju u sebe i svoje odluke. ,,Peacetime Resistance” i ,,Riot On An Empty Street”, koja odmah evocira naziv prošlog albuma, kao glavnu ideju imaju svakodnevnu borbu, onu borbu koja se ne pojavljuje na tv-u i u novinama, već onu koju iz dana u dan vodimo sami sa sobom uz prelepe stihove it’s a dangerous game that I’m not sure if I can keep playing for long, it’s a dangerous game, it’s a very fine line and if one step is wrong, I’ll have no cards to play, and that’s why I have nothing to say tonight .

    Kings Of Convenience su jednostavni i u svojoj jednostavnosti kroje savršene harmonije i melodije. Verovatno zbog toga što im engleski jezik nije maternji pa je vokabular kojim raspolažu oskudan i u toj oskudnosti pronalaze rime koje nekom sa većim znanjem lako promaknu ili se čine manje vrednim. Iz pesme u pesmu oni opravdavaju ne samo svoje ime već i status koji su stekli do sad.

    © 2009 Autabout Ltd. All rights reserved.
  • (500) Days Of Summer OST @ Autabout

    23 Oct 2009, 15:54



    (500) Days Of Summer je film o tome kako su u jednom momentu ne tako davno muškarci postali žene, a žene muškarci. (Kako ko i kako gde!) Da objasnimo, Tom Hanson (Joseph Gordon-Lewitt) je veliki ljubitelj muzike posebno grupe The Smiths i sličnih tj. ,,tužne britanske pop muzike” kako sam narator kaže. On se školovao za arhitektu, ali radi kao pisac čestitki. Zahvaljujući svojoj zanesenosti (muzikom) Tom živi u ubedjenju da će biti potpuno srećan tek kada upozna pravu devojku. I upoznaće je, ona će se zvati Summer (Zooey Deshanel) i radiće kao sekretarica u istoj kompaniji i neće verovati u ljubav zahvaljujući propalom braku svojih roditelja. I ona će voleti Smitse ali izgleda ne dovoljno.

    Po trejleru biste pomislili kako se ovde govori o zaljubljenicima u muziku, ali nakon gledanja filma shvatate da je američka filmska industrija svesna da ako ne ubaci popularnu muziku u film i po mogućstvu Zooey Deshanel sa svojim vintaž imidžom od filma neće biti ništa. Tako saundtrek počinje narativnim delom ,,A Story Of Boy Meets Girl” baš kao i film, a odmah zatim isto kao u filmu sledi vesela pesma ,,Us” koji izvodi ljupka Regina Spektor, a koja se prvi put pojavila na njenom albumu Soviet Kitsch 2004. godine. Regina-u ćemo čuti i u realnost/mašta momentima uz pesmu ,,Hero” nešto kasnije. Odmah za njom sledi čuvena morbidna pesma grupe The Smiths ,,There Is A Light That Never Goes Out” uz koju će se Tom i Summer upoznati, ali i pesma ,,Please, Please, Please Let Me Get What I Want” koja osim što se pojavljuje u jednoj sceni odlično ide uz samu poruku filma. Obrada ove pesme u izvodjenju She&Him tačnije Zooey Deshanel i M. Ward-a, će i zatvoriti ovaj soundtrek. Još jedna obrada je ,,Here Comes Your Man” koju u originalu izvode Pixies, a ovde mladjana Meaghan Smith. Ova pesma je pored ,,Sweet Disposition” jedina nova pesma na albumu. ,,Sweet Disposition’’ je delo grupe The Temper Trap i ona je zahvaljujući ovom saundtreku postala neverovatan hit, a odlikuje je onaj snowpatrol-ovski naboj i energičnost. Kanadski bend Doves sa sobom obavezno nose neki osećaj neuspele romanse i na saundtreku se našla njihova pesma ,,There Goes The Fear”. ,,You Make My Dreams” koju su nekada davno izvodili Hall&oates je vesela i odlično se ukapa sa Tomovim osećajem zaljubljenosti. Gospodja Sarkozi i manekenka koja se bavi pevanjem (što u Francuskoj izgleda ne zahteva neke posebne glasovne mogućnosti), Carla Bruni, gostuje sa pesmom ,,Quequ’un M’a Dit”. Feist je pozajmila svoju pesmu ,,Mushaboom” sa svog prvenca Let It Die, a Simon & Garfunkel su bili nešto škrtiji pa od njih slušamo ,,Bookends”od samo minut i dvadeset sekundi. Australijanci koji su se raspali pa ponovo okupili, Wolfmother, pevaju pesmu ,,Vagabond” sa svog hvaljenog prvenca. Tu su još i Black Lips tzv. flower-punk (?) bend iz Atlante sa pesmom ,,Bad Kids” iz 2007., zatim Mumm-Ra koji izvode pesmu ,,She’s got You High” i ona je preuzeta sa albuma These Things Move In Trees. Dakle kompilacija već proverenih hitova.

    Malo drugačija američka romantična komedija kakva je (500) Days Of Summer ostaviće utisak najviše zahvaljujući pažljivo odabranoj muzici za svaku scenu. Ovo je pre svega terapija i neka vrsta osvete, što se vidi u poruci na samom početku filma, režisera Marc Webb-a. Ovo je i priča o tome kako smo navikli da svoja osećanja izaražavamo (ili sakrivamo?) preko pesama i filmova, delom jer ne umemo i zato što nismo uvežbani, a delom zato što nam je tako lakše. Toliko emocija u kulturnim sadržajima koji nas okružuju, a mi ostajemo nemi ili još gore hladni kada je red na nas da iskažemo svoja osećanja. Paradoks. Ironija. Ovo je i priča o tome kako su idealistima ponekad potrebni i realisti, da ih podsete šta je stvaran život. Ali i kako su realistima potrebni idealisti da ih podsete da nije baš sve tako crno i da ponekad moraju da veruju u sudbinu, zvezde i pre svega ljubav.

    © 2009 Autabout Ltd. All rights reserved.
  • Jay-Z - Blueprint 3 @Autabout

    6 Oct 2009, 13:55



    Ne postoji ništa kod Jay-Z-ja što ne govori o veličini njegove moći - dao je otkaz Def Jam-u da bi izdao ovaj album za svoju izdavačku kuću Roc Nation (Atlantic), deli vlasništvo nad noćnim klubom 40/40 kao i nad NBA klubom New Jersey Nets. Njegova linija odeće Rockawear je jedna od retkih reperskih koja je postiga veći uspeh, njega ćete videti kako puši isključivo tompuse i za razliku od ostalih repera u svojim spotovima vrti evre umesto dolara. Stihove kao što je ,,this ain’t politically correct, this might offend my political connects…’’ ne može otpevati niko više u rep svetu. Pri tom mu takodje niko ne može osporiti repersko umeće, status jednog od najpopularnijih repera već desetak godina, a i oženjen je verovatno najlepšom i najuspešnijom pop zvezdom Beyonce Knowles…of all time. Ali kako Biggie kaže - mo money mo problems, pa je tako novi album nabijen nekim nemirom i tenzijom uz pomoć duvačkih instrumenata. Prethodna dva Blueprint-a imala su neku kul opuštenu atmosferu iako je tada imao manje novca i oštrije protivnike, dok je treći čini se dosta dramatičniji, svaka pesma ima taj ,,Encore’’ naboj.
    Novi Jay-Z-jev album nije samo treći Blueprint već je i treći album posle njegovog teatralnog povlačenja sa scene koje je pratio The Black Album, zapravo četvrti računajući Collision Course - saradnju sa Linkin Parkom. Ovo je bukvalno nastavak jer su producenti manje-više isti kao na prethodna dva - Kanye West, No I.D., Timbaland i Just Blaze.
    Za razliku od prvog Blueprint-a na kome je Eminem bio jedini gostujući vokal, drugi i treći su krcati popularnim izvodjačima. Naravno, Jay je kao saradnike pozvao trenutno najaktuelnije i najtraženije ljude u r&b, hip hop i pop svetu. Luke Steele, iz Empire Of The Sun, gostuje u prvoj pesmi ,,What We Talking About’’, a tu je i Young Jeezy u pesmi ,,Real As It Gets’’. Prašina se digla još pre nekoliko meseci objavljivanjem prvog singla ,,D.O.A.(Death Of Auto-tune)’’, koju su svi shvatili kao prozivku Kanye West-a, što ona začudo nije već je Jay-Z radio na pesmi sa Kanye-om koja sadrži auto-tune i dobio ideju da snimi stvar sa živim instrumentima i vrati se džezi korenima uz stihove ,,I know we facing a recession, but the music y’all makin gonna make it great depression…’’. U pesmi ,,Onto The Next One’’ saradjuje sa Swizz Beats i koristi tipični crunk bit da iskritikuje trend debilnih rima i bitova koji je uzeo maha u hip hopu. Nova rep zvezda Drake se pojavljuje u pesmi ,,Off That’’ sa tako prepoznatljivim Timbaland bitom. Produkcija u pesmi ,,Run This Town’’ je toliko dobra da Rihanna-ino meketanje i Kanye West, koji je uništio i ono malo flyness-a što je imao, ne narušavaju njenu harmoniju. Tradicionalno, tu je i jedna pesma za devojke, ovog puta ,,Venus vs. Mars’’ sa seksi vokalom supruge Beyonce. Kid Cudi, koji je izdao svoj debi samo četiri dana posle Jay-Z-ja (katastrofalno loš marketinški potez!) i samim tim ostao u senci, gostuje u pesmi ,,Already Home’’. Egoistična ,,So Ambitious’’ je morala biti uradjena sa nekim ko ima ego jednake veličine, dakle Pharrell Williams-om. I na kraju, za potrebe pesme ,,Young Forever’’ bio mu je neophodan neko elektro pop aktuelan da otpeva refren ,,Forever Young” grupe Alphaville i izbor je pao (moguće po preporuci Kanye West-a) na Mr Hudson-a čiji solo album Straight No Chaser izlazi sredinom oktobra.
    Blueprint 3 je njegov jedanaesti album koje je automatski dospeo na prvo mesto, time oborivši Elvisov rekord (ostali su još samo The Beatles sa devetnaest albuma na prvom mestu). Naravno album je pratio skandal kako Kanye-ovog otimanja mikrofona, tako i uletanje nepozvane Lil Mame (ko god to bio) na scenu u sred nastupa Jay-Z-ja i Alicie Keys koji su izvodili ,,Empire State Of Mind”, omaž Njujorku i svemu što su ova dva izvodjača naučila i dobila od njega. Ukoliko ovo nije izrežirano, nadamo se da je Lil Mama svesna da upropastiti jednom od najmoćnijih ljudi u Americi nastup predstavlja čisto samoubistvo.
    Ostaje pitanje zašto ovako puno gostiju? Da li se Jay-Z plaši neuspeha i smatra da sam više nije dovoljno zanimljiv? Da li je onda album postigao uspeh zahvaljujući njegovim rimama, novcu ili saradnicima?
    Sve u svemu, Blueprint 3 je opravdao svoje ime. Jay-Z je pokazao da mogu da se iskombinuju zarazni bitovi sa kvalitetnim rimama, uspeo je da približi sirokom auditorijumu ono što prvobitno nije bilo namenjeno širokom auditorijumu. Isto kao i svoji prethodnici, Blueprint 3 sadrži pesme koje su u vremenu u kom su izbačene delovale kao hitovi za jednu sezonu, a koje su postale klasici. Jer to je Jay-Z, njega slušaju i poštuju svi, bez obzira kakav hip hop slušaju. To je moć!

    www.autabout.com

    © 2009 Autabout Ltd. All rights reserved.
  • Amanda Blank - I Love You @ Autabout

    12 Sep 2009, 21:52



    Amanda Blank je uskočila u elektro pop voz koji je 2006. pokrenula M.I.A., a na koji se prošle godine u ovo vreme ukrcala Santigold. Nažalost, Amanda je svojom muzikom mnogo bilža Lady Gagi nego gorepomenutim koleginicama. Dok M.I.A. peva o politici i rasizmu, Amanda u pesmi ,,Make-Up'' nabraja kozmetičke proizvode i kaže ,,if I wear my dress he will never call, so I wear much less...''. Gospodjica Blank je bez sumnje uspela da na album ubaci sva uticajnija imena, pa tako u ,,Lemme Get Some'' gostuju The Cool Kids, u ,,Gimme What You Got'' produkciju rade Spank Rock, a u ,,Leaving You Behind'' prepoznajemo nežni glas Švedjanke Lykke Li. Amanda sebe smatra reperkom iako je njene liričke sposobnosti pre kvalifikuju za spremačicu u kući Jean Grae nego za ozbiljnog femsija. Samoproklamovana repreka se popela na scenu imajući u rukama jedino šok efekat. Ona kao da je prespavala kompletnu Seks i grad revoluciju i Lil Kim i probudila se rešena da privuče pažnju sa nekoliko eksplicitnih rima.
    Njene pesme imaju sve što je jednom elektro pop albumu za jednu sezonu potrebno - retardirane ali zarazne stihove koji mogu da se ponavljaju u nedogled dok i sami ne upadnete u loop. Amanda je u jednom od intervjua za koje kao da uopšte ne uključuje mozak, izjavila da samo želi da se zabavi i kako bi joj bilo dovoljno da bar njeni prijatelji vole muziku koju pravi, pa ja zaključujem da je album I Love You itekakav test prijateljstva! Amanda je upravo ono što joj (prez)ime kaže - Blank. I Love You ne ostavlja nikakav ili veoma mali utisak. Ukoliko ste raspoloženi za ovu vrstu muzike radije preporučujemo Ebony Bones umesto ovakvih pesama koje posle žurke nećete nigde više pustiti.